Nakon četiri uzastopna prvenstva okončana zlatnom medaljom, srpski vaterpolisti vraćaju se kući i klupskim obavezama bez medalje! Zabolelo je, kao i svakog čoveka koji voli i udiše, ne vazduh nego vodu.
Ajndhoven, Budimpešta, Beograd i Barselona..
Svako od ova četiri protekla(uz Zagreb i nekoliko takmičenja pre) bilo je posebno i veličanstveno na svoj način! Kažu da sve velike ljubavi potiču iz kuće. I ova moja je takva! Tih dana, ali i pre i posle vaterpolo reprezentacija Srbije bila je član naše porodice! Pripreme, put, treninzi, utakmice, izjave, medalje, dočeci…. sve se pratilo (uz ostale utakmice prvenstva, naravno), od prvog do poslednjeg minuta i više! Znam da će zvučati čudno, ali uz taj tim (sa malo izmena) sam odrastala i učila o životu, prijateljstvu, neodustajanju, o porazu i uspehu i kako preživeti i jedno i drugo.
Golden boys! #waterpoloserbia pic.twitter.com/4F5HGNpXRp
— Visit Belgrade (@TOBelgrade) January 24, 2016
Nijedna sportska ekipa nije zavređivala toliko pažnje kao ova! Pamtim ja i Šangaj 2011. i Barselonu 2013, ne samo ove srećne dane! Sećam se kako sam ih teško preživela, a sad kažem – trebali su nam jer bili su lekcija u životu sportista i navijača!
Sa tugom je prošao i 22. januar, poraz koji nije bio iznenađujući, ali nimalo lak! Ali prošao je, već je upisan u prošlo vreme.
Ipak, poraz Srbije u četvrtfinalu Evropskog Prvenstva odjeknuo je kao bomba vaterpolo i srpskim svetom! Čini mi se, više ovim drugim koji je uvek iznad svega i koji ima smisla da komentariše svačiji rad!
Dočekao je taj nadsvet da se obračuna i sa vaterpolo reprezentacijom Srbije! Sa svima i po svima je pljuvao, još su im oni ostali… nije im se svet nagovorio od poraza na svetskom prvenstvu 2013. godine!
Na repertoaru su, standardno, fudbaleri i rukometaši, ovih danas su se obrušili na odbojkaše, ali vaterpolisti su uvek znali da im izmigolje. Da se spasu tog navijačkog suda, a ovi kao zapeta puška čekali tren kad će se vaterpolisti poklizati! Čekali su i dočekali….
U trenutku kada su naši momci izgubili četvrtfinale Evropskog prvenstva od jedne Španije krenule su kritike na sve što su ikad uradili!
Sve to izgovorili su neki srpski sportski stručnjaci u roku od minuta nakon gola Ortege. Na sreću nije ih bilo većina, ali mesto analize se zna – Naravno, na društvenim mrežama!
Nisu bile dovoljne sve te pobede i medalje srpskih vaterpolista da se bar na tren zaustave u osudama i procenama njih kao nikakvih vaterpolista! Sve da su izgubili od Malte, a ne od Španije – previše je!
Ta Španija je poslednjih godina u vrhu evropskog i svetskog vaterpola. U prethodnim godinama u egalu su završavani susreti dve selekcije, kao i ovaj poslednji, ali su u toj seriji penala Srbi bivali uspešniji. U Budimpešti je Delpinedo Lopez spustio roletnu na gol Španije i srpski vaterpolisti ma šta radili nisu mogli dalje od okvira gola! Naprosto – to je sport!
Moramo i mi nekad da izgubimo!
Ovim rečima završio je svoj govor Duško Pijetlović! Rekla bih – potpisujem!
Kao i ono što su izjavili Andrija (Da se samo nama sudi kontrafaul u poslednjem napadu) ili Filip (Treba nam malo vremena i sve će doći na svoje mesto).
Navikli smo kroz sva takmičenja (bar oni koji prate reprezentaciju jednako u preliminarnim utakmicama Svetske lige, kao i u finalu Olimpijskih Igara) da sudije nisu naklonjene timu koji hara ovim sportom poslednjih godina. Napravili su pauzu samo na dva poslednja prvenstva sveta. Date su prilike i mlađima, a sve u cilju organizovanja tima za taj „sveti“ Tokio 2020.
Ako je najjači tim Srbije morao da izgubi, možda je pravo vreme! Da! Nisu uspeli da se domognu tog petog zlata u nizu, onog kojim bi postavili nove rekorde ovog takmičenja, ali zar već nisu?! Uspeh Mađarske iz tridesetih godina jeste veliki, ali je vaterpolo danas puno drugačiji od tog. Postigli su srpski Delfini toliko toga u ovom sportu, da su medalje postale broj, kao i godine! Medalje su samo usputna obeležja njihovih uspeha! Medaljama se više zamaramo mi pored bazena ili malih(velikih)ekrana i tim zamaranjem gušimo sve ono što su uradili ili će tek da urade!
Sve će to doći na svoje mesto!
Najbolji kad su ih najviše otpisivali, deviza je srpskih dečaka iz vode!
Onomad kad su ih siromašno ispratili u Rim 2009. godine, osvojili su zlato baš protiv ove Španije! Odlaskom Vanje Udovičića 2013. govorili su da nećemo imati dostojnu zamenu čoveka koji može sve, pa su od tad do sad osvojili i svetska i evropska i olimpijska odličja!
Vratili su se srpski labudovi već u narednom susretu, sa dve pobede u nizu završili kao peti! Zaigraće još bolje na nekom narednom okupljanju i takmičenju!
Vratiće se!
Zaplivaće kako oni znaju – herojski, veličanstveno, šampionski!
Kao što bi stihovi pesme (himne) rekli:
Kad je teško kažu dosta
u stvari to je klopka
ali imam serum protiv toga
formula je volja!
Sunce koje prži
k’o da kaže da izdržim
vetar muzika za uši
ritam kiša koja pljušti
(Mi smo ta ekipa, Beogradski sindikat 2006)
Finale Svetske lige u Beogradu 2019. bila je svojevrsna ekranizacija svih tih reči! A srpski vaterpolisti toliko puta potvrdili da je volja i želja za uspehom njihova formula!
Reprezentaciji koja je iznedrila jednog Slobodana Nikića (najuspešnijeg vaterpolistu svih vremena), Šapića, Ćirića, Vujasinovića, Savića, Ikodinovića, Udovičića, Rađena, Gocića, Filipovića, Prlainovića, Ćuka, Pijetloviće i Mitroviće i one koji su se dokazali ali će još puno da nas proslavljaju – Mandić, Ranđelović i ostali, ne može se držati lekcija o patriotizmu, želji za igrom i pobedom u kapicama sa grbom Srbije! Ne braćo… ne ide to!
Doneli su toliko radosti ovom narodu i ovoj zemlji! Neće jedna izgubljena utakmica umanjiti sve to!
Hvala vam Delfini!
Piše (iz navijačkog ugla): M. Petković
[…] Sledeće Blog: Šta je to tako tragično? To je sport, ne možemo uvek biti zlatni Budimpešta 2020, EP 2020, […]
[…] Blog: Šta je to tako tragično? […]